Ovaj tekst je uvod u poremećaje ishrane i način na koji ti poremećaji utiču na ljudsku psihu i telo. Bitno je i kako oni utiču na odnos prema vlastitom telu i na način na koji vidimo sebe, tačnije kakav je odnos prema slici vlastitog tela, tzv. body i self – image.

Narcizam je neizbežan faktor koji, bez obzira koliko je ili pozitivan ili negativan, utiče na način na koji vidimo sebe i kako se borimo da bismo izgledali lepo, bilo to izgladnjivanjem, preteranim unošenjem hrane i na koji način doživljavamo sebe, itd. Poremećaji ishrane su u korelaciji s medijski nametnutim imperativom i konstruisanim standardom lepote.

Cilj ovog teksta jeste da se poveća svest mladih osoba, pre svega devojaka, jer je kod njih uočljiv veći procenat poremećaja ishrane. Cilj je i povećanje svesti o značaju zdravlja, razlici između zdravlja i zdravog, pravilno uhranjenog tela i premršavosti ili pothranjenosti – izgladnjivanja. Potrebno je i pomoći mladima da zavole svoje telo, da uvide značaj pravilne ishrane i umerenog i pravilnog načina vežbanja.

Takođe, cilj je i da mladi shvate razliku između fotošopovanja slika, koje se propagiraju u medijima i nemaju veze sa realnošću i realnog, zdravog, svežeg izgleda, i samim tim realne telesne težine i telesne građe, koja je jedinstvena, a ne univerzalna – kakvom je mediji prikazuju i samim tim i propagiraju.

Poremećaji ishrane o kojima će u narednim tekstovima biti reči su: anoreksija, bulimija i ortoreksija (nervoza), bulimareksija, a već smo spominjali pregoreksiju i poremećaje slike tela – bigoreksiju, tanoreksiju, kao i body dysmorphic disorder (BDD).

Spominjaćemo i razne izazove i trendove, poput razmaka između butina, popularnih dijeta i nezdravih trendova u ishrani, poput jedenja vate, a koji povezuju poremećaje u ishrani sa slikom sopstvenog tela i izgleda.

Anoreksija i Bulimija

Anoreksija i njeni osnovni simptomi

Anoreksiju nervozu su 80-ih godina 19. veka opisali i izdvojili kao posebnu psihičku bolest dva naučnika: Laset u Francuskoj i Gul u Engleskoj. Od tada, pa do 60-ih godina 20.veka ona je bila vrlo retko oboljenje. (Čak je i Frojd, u svojoj knjizi “Studije o histeriji”, na 102. i 110. strani, spominjao odnos psihičke bolesnice prema hrani i psihosomatske bolove u trbuhu i svesno odbijanje hrane, a on se takvim studijama o histeriji bavio krajem 19. i početkom 20. veka). Bulimija nervoza je opisana i izdvojena kao posebna psihička bolest krajem 80-ih godina prošlog veka. Od tada su poremećaji ishrane u laganom, ali stalnom porastu, s tim da je poslednjih godina izraženiji porast učestalosti bulimije. (Vidić, 2003)

Da bismo dalje objašnjavali poremećaje prehrane, moramo naglasiti da ishrana spada u vitalne nagone, poput nagona za samoodržanjem (opstanak i ishrana), dok u ostale vitalne nagone spadaju i nagon za održanjem vrste (seksualni nagon) i roditeljski nagon. Ovde možemo uvideti značaj pravilne, zdrave ishrane.

Anoreksija je psihički poremećaj i spada u grupu poremećaja ponašanja. To je psihički uslovljen poremećaj, jer je pre početka bolesti mlada osoba telesno zdrava. Telesni simptomi, vidljivi na prvi pogled su posledica, a ne uzrok poremećaja. Njena simptomatologija se javlja i remeti normalno funkcionisanje mlade osobe na psihičkom, porodičnm i socijalnom planu. Ona je, posle bulimije, najčešći poremećaj ishrane u pubertetu i adolescenciji. To je uglavnom bolest ženske populacije – bolest devojčica i mladih devojaka. Reč  “anoreksija” u slobodnom prevodu znači gubitak apetita.

“Za razliku od bulimije koja se javlja kao prateći simptom neke druge psihičke bolesti, npr. depresije, gde stvarno imamo gubitak apetita, kod anoreksije nervoze apetit je očuvan do zadnjih stadijuma bolesti. Mlada devojka odbija da jede, iako oseća glad – jer je muči strah od debljine i ima opsesivnu potrebu da održi nisku telesnu težinu. Ona se meri više puta dnevno i neznatno povećanje težine doživljava kao katastrofu. Nikada nije zadovoljna svojom težinom. Da bi se postavila dijagnoza anoreksije nervoze, potrebno je da telesna težina bude za 20% ispod očekivane za njen uzrast i visinu“. (Vidić, 2003)

U nekim slučajevima, oboleli pribegavaju i konzumaciji cigareta za održavanje težine ispod prihvatljive; može im se desiti i smanjenje libida, kao i neredovni ciklusi ili gubitak menstruacije (kod žena).

Da bi održali tu nisku telesnu težinu, skloni su i gutanju vate, umesto hrane, jer ih vata dovodi do sitosti, a pošto ne unose hranu, telo će im biti sve mršavije i mršavije i neće više osećati glad nakon konzumacije vate umesto pravih namirnica.

Bulimija nervoza i njeni simptomi

Bulimija nervoza je najčešći poremećaj ishrane u adolescenciji. Bulimija je izdvojena i opisana kao posebna bolest krajem 80-ih godina. To je psihičko oboljenje koje spada u poremećaje ponašanja ishrane. Kao i kod anoreksije, postoji opsesivna želja da se bude mršav, kao i bolesni strah od hrane – “hrana je moj najveći neprijatelj”. Ono što je tipično za bulimiju su bulimične krize ili bulimični napadi. Bulimična kriza se odvija u nekoliko faza. Ona počinje kratkim razdobljem intenzivne napetosti i neodoljive želje da se unese hrana. Ovu potrebu za hranom najveći broj bulimičnih devojaka razlikuje od osećaja gladi. I kad postoji borba protiv prejedanja, ona je bezuspešna. “Ponavljam sebi nećeš, nećeš i već se nalazim pred hladnjakom i trpam u sebe sve što nađem”.

U drugoj fazi – fazi prejedanja pacijentkinja unosi velike količine hrane, obično lakosvarljive, visoko kalorične, ugljeno-hidratne hrane – keks, hleb, pecivo, čokoladu. Nakon prejedanja nastaje faza kajanja, lošeg raspoloženja, osećaja krivice, straha, samopotcenjivanja i davanja sebi obećanja da od sutra prekida. (Vidić, 2003)

Strah da će uneta hrana da se “zalepi” svuda po telu, čini da ona želi da je se što pre oslobodi – izazivajući povraćanje i uzimajući prvo manju, a zatim sve veću količinu lekova za čišćenje. Nakon izvesnog vremena, tokom kojeg strogo kontroliše svoju ishranu, obično tako što gladuje ili unosi male količine “dozvoljene, zdrave hrane” (voće, sirovo povrće), kriza se ponavlja.

Bulimični napad može se odvijati od tri puta nedeljno, do više puta tokom dana, tako da se celokupna aktivnost svede na pribavljanje, pripremanje, jedenje i povraćanje. Taj haos u ishrani se postupno širi na sve sfere života. “Bolesnica se oseća odbačenom, nevoljenom i krivom, a to pogoršava njeno ionako teško stanje. Ona je depresivna, potcenjuje sebe, čak i mrzi sebe i često se kažnjava”. (Vidić, 2003)

Još neki simptomi bulimije su: sve veća briga o težini, neredovni ciklusi kod žena, osećaj umora, osećaj krivice, održavanje iste težine uprkos dijeti. Ovde možemo uočiti da se telo kroz simptome vraćanja kilaže ili umora, kao i neredovnim ciklusima bori protiv takvih, loših navika u ishrani.