U prethodnom tekstu navedena je klasifikacija nasilnika koju je sačinio Dejvid Vinter, konstruktivistički autor. Ona sardži 14 tipičnih grešaka u konstruisanju nasilnih osoba, a koje je vode u nasilničko ponašanje. Možete se podsetiti OVDE.
Tokom svog istraživačkog rada na ovu temu, došla sam na ideju da Vinterovu klasifikaciju proširim i time produbim shvatanja o profilu ličnosti nasilnika.
Dopuna Vinterove klasifikacije
Uvela sam dodatnih šest pogrešaka u konstruisanju, koji u nekim slučajevima mogu biti indikatori nasilnog ponašanja.
1) Nasilje u cilju izbegavanja pretnje
„Svest o predstojećoj sveobuhvatnoj i neizbežnoj promeni u nečijoj sržnoj strukturi” je ono što se u konstruktivizmu naziva pretnjom (McCoy, 1977). U slučajevima kada je osoba suočena sa takvom krupnom promenom, kakva je npr. saznanje o teškoj bolesti koja neposredno vodi smrti, dešava se da je ovu informaciju nemoguće uklopiti u postojeći sistem konstrukata bez njegovog ozbiljnog narušavanja. Zato će osoba učiniti sve što joj je na raspolaganju kako bi svoj sistem konstrukata očuvala i izborila se sa mučnim osećajem pretnje. Ovakvo nasilje koje je u službi redukcije pretnje tipično je za tzv. narkomanski kriminal, gde će osoba suočena sa osećajem pretnje, jer joj je život ugrožen ako ne nabavi drogu, učiniti sve da ovaj osećaj otkloni. Ona će pribeći svim mogućim vidovima prestupničkog ponašanja, od provala, krađa do krvnih delikata.
2) Nasilje kao posledica neadekvatne disperzije zavisnosti
U konstruktivizmu se termin zavisnost odnosi na stepen u kome se osoba oslanja na druge ljude kao resurse za zadovoljavanje njenih potreba, i obratno, na to koliko je sama osoba resurs u podmirivanju potreba drugih. U idealnom slučaju zavisnosti bi trebalo da su raspršene, odnosno diferencirane, što znači da osoba pravi suptilnu diskriminaciju u tome ko, na koji način i u kolikoj meri može da joj bude resurs za zadovoljenje potreba. Problem nastaje kada osoba očekuje od samo jedne osobe da podmiri sve njene potrebe, ili kada su njena očekivanja usmerena u podjednakoj meri, bez hijerarhije, na sve bližnje. U prvom slučaju takozvane fokusirane ili „neraspršene zavisnosti” (Leitner, 2000) čest scenario je da osoba počini samoubistvo ili ubistvo ukoliko ostane bez onog resursa koji joj se činio kao jedini izvor validacije njenih potreba. Ovaj oblik prestupa najčešći je u partnerskim odnosima u kojima je jedna osoba „kačila” sve svoje zavisnosti na partnera. Kada taj partner iz nekog razloga odluči da je napusti, osoba ne ume da izađe na kraj sa svojim potrebama i vidi jedini izlaz u suicidu ili ubistvu partnera na kog je projektovana ogromna količina ljutnje.
Druga verzija nasilja koja uključuje problematičnu disperziju zavisnosti poznata je pod pojmom „ekscesivno raspršena zavisnost” (Leitner, 2000), a vezuje se za situaciju u kojoj osoba traži od svakoga sve. Nediskriminativno „kačenje” svih svojih potreba na sve ljude često se sreće kao obrazac kod tzv. psihopatskih profila ličnosti koji ne prezaju od vršenja raznolikih kriminalnih prestupa u cilju zadovoljenja svojih hedonističkih tendencija. Najslikovitija forma ovog tipa nasilja u literaturi je poznata pod nazivom „kriminal belog okovratnika” (Bartol, 1995). Reč je o ljudima koji se nalaze na visokim položajima koji im daju „legitimitet” da svoje kolege tretiraju kao objekte, odnosno kao instrumente za zadovoljenje svih njihovih ciljeva. Od delikata koji se nalaze u njihovom repertoaru sreću se verbalno nasilje, mobing, manipulacija, ucene, prevare, falsifikovanja, pronevere, formiranje lažnog identiteta, „pranje novca”, itd.
3) Nasilje kao rezultat izrazite impermeabilnosti
Impermeabilnost je u konstruktivizmu definisana kao nespremnost konstrukta da u svoje područje primene primi nove događaje (Kelly, 1955). Ako je konstrukt do te mere nepropustljiv da samo jedan element može da ga validira, posledice mogu biti fatalne kako po osobu, tako i po druge ljude. Takav je slučaj sa pedofilima, seksualnim prestupnicima kojima jedino deca mogu biti objekti za zadovoljenje njihovih seksualnih fantazija. Oni konstruišu svoju seksualnost na takav način da odrasli ljudi, bilo muškarci ili žene, ne mogu biti elementi u području primene ovog konstrukta.
4) Nasilje kao posledica neosvešćenih neverbalnih ili preverbalnih konstrukata
Konstruisanje je najčešće posredovano jezikom. Međutim, ono je kao proces razvojno starije od sposobnosti govora, pa tako postoji i preverbalno konstruisanje. Ono se javlja pre nego što dete ovlada upotrebom jezika, te za njega nemamo verbalne markere. Sa druge strane postoji i neverbalno konstruisanje, koje nastaje nakon ovladavanja govornim aparatom, ali počiva na procesima diskriminisanja koji su najčešće tacitni i intuitivni, pa se kao takvi nalaze van pojmovnog repertoara. Brojni delikti nasilja, fizičkog i/ili seksualnog, potiču upravo od prestupnika koji su i sami bili zanemareni ili zlostavljani kao deca, i rezultat su neosvešćenih neverbalnih ili preverbalnih konstrukata. Ovi konstrukti, u vidu ranih, nedovoljno diskriminisanih osećaja, a koji su zaostavština neprimerenih odnosa u detinjstvu, mogu biti odgovorni za potonje delikte nasilja. U činu nasilja osoba jedino uspeva da validira self kao jak, siguran, potentan, budući da su upravo ovi vitalni aspekti selfa oštećeni ranim traumatičnim iskustvima. Nasilje je za ovu osobu vrsta aktivne borbe sa ugrožavajućom „realnošću”.
5) Nasilje kao forma izrazito propozicionalnog konstruisanja
Iako se pomeranje od preemptivnog ka propozicionalnom konstruisanju smatra jednim od ciljeva psihoterapije, tj. jednim od uslova za postizanje rekonstruktivne promene, to ne znači da je ono uvek poželjno. Rečeno je već da dijagnostički konstrukti nisu sami po sebi ni dobri ni loši, dakle ni odraz normalnosti niti patologije. Tako, propozicionalno konstruisanje u svojoj ekscesivnoj formi može poprimiti neočekivane karakteristike. Dakle, iako ono podrazumeva „otvorenost prema alternativama u konstruisanju nekog elementa” (Kelly, 1955), važno je razmotriti sam kvalitet datih alternativa. Najeklatantniji primer u kome same alternative u konstruisanju postaju problematične jeste slučaj serijskog ubice i kanibala Isei Sagave. Sagava je do te mere pokazao otvorenost prema alternativama u konstruisanju drugih ljudi kao elemenata, da drugi ljudi za njega osim što su tu da ih volimo, razumemo, da se družimo sa njima, legitimno mogu biti i objekti za mučenje, seksualno uznemiravanje, pa čak i ubijanje. Nakon neformalnog ćaskanja sa ljudima preko društvenih mreža, upoznavanja i večere, ljudi su za Sagavu u krajnjem ishodu postajali i sama večera (on bi ih ubio, zatim tranžirao, skuvao, pa naposletku seo i pojeo).
6) Nasilje u formi nekompletiranog ciklusa iskustva
Poznato je da ciklus iskustva treba neometano da prođe kroz pet faza, a to su: anticipacija događaja, ulaganje u proishod, vršenje eksperimenta, potvrđivanje ili opovrgavanje hipoteze i revizija konstruisanja. Zastoj u bilo kojoj fazi rezultira nezadovoljstvom individue i statusom quo u pogledu sticanja iskustva.
Najčešće, nasilje se manifestuje u formi zaglavljenosti u trećoj i/ili četvrtoj fazi ciklusa iskustva. Npr. osoba može imati anticipaciju da želi da ostvari partnerski odnos sa tačno određenim „tipom” žene, zatim pokušati da je osvoji različitim manevrima, i konačno u ponašajnom eksperimentu doživeti neuspeh. Ako se vrati na početak ciklusa može smanjiti svoja očekivanja, odnosno sniziti kriterijume tako da veći broj žena može u njih da se uklopi; nadalje, može proširiti repertoar svojih strategija „osvajanja” i konstruisati sasvim nove „pristupe” u vršenju eksperimenta. Međutim, ako je i pored sve kreativnosti osoba iznova invalidirana u realizaciji eksperimenta, jedini način da se izbori sa uznemirujućim scenarijem može biti da aktere ukloni sa scene. Tako, veoma veliki broj krvnih delikata može se objasniti osvetom kao primarnim motivom, a čiji je okidač serijska invalidacija. Logika prestupnika koja je tada na snazi može se izraziti u formi: „Žene su loše, ne zaslužuju da postoje”, čime se vlastita neadekvatnost projektuje u ženski rod (one su loše, a ne ja). Ovaj manevar je za dotičnu osobu garant osećaja olakšanja.
