Novi milenijum: Doba u kome mit o Narcisu postaje stvarnost

Novi milenijum: Doba u kome mit o Narcisu postaje stvarnost

Kao veoma zastupljen poremećaj ličnosti u 21. veku, narcizam polako postaje normalno, a ne patološko ponašanje osoba. Društvene mreže, kao potpora narcizmu, pomažu nastanak i održavanje takvog poremećaja ličnosti, jer pružaju neiscrpan teren za traženje validacije i divljenja. Pored toga, popularni “selfiji” dodatno intenziviraju ovu problematiku, jer je putem njih olakšan pristup samovalidaciji. Iako mit o narcisu nije nastao u ovom milenijumu, danas je tolika “poplava” narcističnih, da čine realnost naše svakodnevnice.

Postoje mnoge teorije o uzrocima i vrstama narcističkog poremećaja ličnosti. “Često se spominje urođeni preosetljiv detetov temperament, preterano roditeljsko obožavanje, roditeljski propust da se osiguraju realne povratne informacije tokom razvoja, nepouzdana roditeljska briga i emocionalno zlostavljanje” (McLean, 2007). Pravi narcis je odvojen od istinskog sebe. Progoni ga hronično osećanje usamljenosti, praznine i samoprezira, pa tu odvojenost želi premostiti osećajima vrednosti i značaja koje dobija od drugih.

Narcizam karakteriše nedostatak empatije, nesposobnost da dele razumevanje i povezivanje s osećajima drugih ljudi. To su osobine koje psiholozi poistovećuju sa dijagnozom narcističkog poremećaja ličnosti. Ovaj nedostatak samospoznaje i sposobnosti da dožive empatičnu vezu s drugima su karakteristike, a koje teraju narcisoidne osobe da budu zavisne od reakcija drugih ljudi, kako bi ojačali osećaj sopstva.

Narcisima je ogledalo celi svet, i oni žive svoje živote u stalnoj potrazi za zadovoljavajućim odrazom, predivnom slikom sebe, koja bi pomogla takvim ličnostima da izbegnu osećanje unutrašnje praznine. Moderni narcisi te odraze traže u stranicama časopisa i na ekranima svojih televizora i kompjutera“ (Pinsky 2009).

Narcisi često razvijaju atraktivne i neodoljive socijalne veštine, koje im služe da održavaju ličnost koja je konstruisana kako bi uspeli da od drugih dobiju apsolutno sve što požele. Visoko funkcionalni narcisi često su dobro prihvaćeni u društvu poznanika i površnih prijatelja, jer im se oni nikada nisu približili dovoljno da prepoznaju što je ispod maske, takve narcisoidne osobe. Narcisi se, takođe, ne uzdržavaju ni od laganja, u cilju održavanja pažljivo konstruisanog imidža, što otežava psihoterapeutu da prepozna pravu verziju događaja koji je pacijent doživeo, i šta se od cele pacijentove priče stvarno dogodilo.

“Nesposobni su da razviju pravi intimni odnos za kojim žude, a vođeni su potrebom da drugima budu neophodni” (Pinsky 2009). Tu možemo uvideti manipulativni karakter narcisa, jer će takve ličnosti učiniti sve da drugima budu potrebne, a nesposobne su da postignu pozitivne ljudske odnose, pune empatije.

Narcistički poremećaj ličnosti je sindrom crta karaktera tipičan za osobe koje su samodovoljne, zaljubljene u sebe, a koje nisu u stanju, niti im je stalo da vole, već samo da budu voljene. Takve osobe imaju potrebu da budu centar sveta, da sve bude okrenuto njima i samo njihovim potrebama.

Prema Kristijanu  Lašu, struktura “narcističke ličnosti našeg doba”, sastoji se, s jedne strane, od fasade Narcisa, koja obuhvata osobine srdačnosti, “topline”, šarma i društvenosti, a s druge strane, od osobina kao što su asocijalnost, bezobzirni egoizam, emocionalna hladnoća, proračunatost, bezosećajnost i cinizam, a koje se nalaze ispod ove fasade i predstavljaju suštinu takve ličnosti.

Kriterijumi za dijagnostifikovanje narcističkog poremećaja ličnosti

Dijagnostički kriterijumi narcisoidnih poremećaja ličnosti definisani su kao stalno prisutan obrazac, koji se odlikuje: grandioznošću, potrebom za stalnim divljenjem i nedostatkom empatije, a taj narcisoidni poremećaj ličnosti prisutan je onda, kada je ispunjeno najmanje pet, od devet kriterijuma.

Ti kriterijumi su:

  • grandiozni osećaj vlastite važnosti;
  • preokupacija fantazijama neograničenog uspeha, snage, moći, izvrsnosti, lepote ili idealne ljubavi;
  • verovanje u vlastitu posebnost, koju mogu razumeti samo drugi, koji su, takođe posebni ljudi, ili oni višeg statusa, i smatraju da se samo s takvim ljudima i treba povezati i družiti;
  • takođe, potreba za prekomernim divljenjem;
  • polaganje prava – nerazumna očekivanja da prema njima treba posebno postupati, i da drugi automatski treba da se podrede njihovim željama i očekivanjima;
  • sklonost iskorištavanju drugih u međuljudskim odnosima zarad postizanja vlastitih ciljeva;
  • nedostatak empatije i nemogućnosti prepoznavanja i identifikacije s tuđim potrebama i emocijama;
  • zavist, ili verovanje da drugi zavide njemu;
  • arogantno i uobraženo, umišljeno ponašanje i stavovi  (Pinsky 2009).

S obzirom na to koliko je samodovoljnih i samozadovoljnih osoba na internetu, možemo zaključiti da je internet bio okidač za sve veći broj narcisoidnih osoba. U poslednje vreme, uočena je velika koncentracija selfija, gde osobe pokazuju svoje samozadovoljstvo, (naročito izgledom), kao i potkrepljenje drugim osobama na društvenim mrežama da nastave taj trend. Da li je narcizam patološko ili normalno stanje – konstantno pokazivanje drugima svog zadovoljstva sobom preko slike na društvenim mrežama? Da li je to ono što pozitivistička psihologija podržava, kao ljubav prema sebi, svom izgledu i ličnosti, iako u ovom slučaju, na društvenim mrežama možemo pokazati samo samoljubav prema izgledu.

U današnje vreme je jako teško napraviti distinkciju između onih koji se leče u psihijatrijskim ustanovama i novog, a sve popularnijeg trenda samoobožavanja i uobraženosti na internetu, koji se po mnogim osobinama verodostojno uklapa u kriterijume za Narcistični poremećaj ličnosti. Koga sada treba lečiti, i da li, s obzirom na pomenute okolnosti, možda treba napraviti reviziju psihijatrijskih udžbenika eliminisanjem ovog stanja koje se danas smatra normalnim?!

Ostavi komentar