Pseudoljubav, iliti lažna ljubav je ona ljubav kada osoba, u stvari, iz dubine duše mrzi sebe, ali pokušava okolini da prikaže kako voli i poštuje sebe, što konstantnim skandaloznim ponašanjem, što eksponiranjem široj javnosti, ili preko medija, što potrebom da joj se dive, stalnom kupovinom, itd.
“Može se reći da je modernizam postao kultura spektakla. Bitno obeležje promenljivog obrasca kulture jeste lakoća manipulisanja. Jedan od nazadnih uticaja konformizma je preterani značaj lepote, koja dopriosi razvoju usmerenosti na sebe kroz potrošnju i zadovoljenje potreba u najkraćem vremenskom razdoblju. Upravo to razvija narcizam i pseudoidentitet koji su samo načini da se kompenzuje osećanje nemoći i inferiornosti”(Đurić, 2015). S obzirom koliko malo vremena ljudi imaju da se posvete sebi, da se odmore, naspavaju, da “pročiste” mozak i ne čudi što u ovoj eri tehnologije vladaju neuroze, pseudoljubav i pseudoodnosi. “Moderan čovek otuđen je od sebe i od drugih, njega odlikuju pseudosloboda, pseudoidentitet i pseudoljubav”. (Đurić, 2015)
Narcisi poseduju pseudoljubav koja je nastala zbog preovladavajućeg osećanja niže vrednosti i mržnje prema sebi. “Narcisoidne osobe ne vole ni sebe, a ni druge. Njihova ljubav prema sebi je pseudoljubav, jer je kompenzacija za osećanje unutarnje praznine, manjkavosti i inferiornosti” (Đurić, 2015). Metafora “narcistička kultura”, koja je delujući u savremenoj eri komunikacija, kao da je transformisana u svoje medijsko drugo – ja, pri čemu je “narcizam” prešao na sledeći nivo svog manifestovanja. Postajući, u izvesnom smislu, poželjna “društvena vrednost” (jednako povezana s atributima tržišne ekonomije), narcizam je osvojio, ne samo civilizaciju potrošačkog Zapada, već, tako reći, globalni medijski prostor današnjice.
Takozvani “novi narcis”, kako ga opisuje Kristopher Laš (Lasch), jeste osoba koja, skladno zahtevima vremena, zanemaruje prošlost i budućnost, živeći ovde i sada, po Hegelu, koji, na primer, ovu pojavu definiše kao neku vrstu “poživinčene egzistencije” . Internet, kao medij, ali i različite društvene mreže poput Facebooka i drugih, tehnički podržavaju ovaj doživljaj, jer sebe, u vremenskom smislu reči, definišu kao beskonačnu sadašnjost. Čitave knjige su posvećene mogućnosti da se na internetu ponovo definiše self, i da se sajber prostor koristi kao “laboratorija za identitet” (Turkle, 1995; Wallace, 1999). Ovo je podrazumevalo da su korisnici oslobođeni od svojih fizičkih ograničenja i da su slobodni da izaberu bilo koji online identitet koji su želeli.
“Internet je bio bogomdan za stidljive i socijalno nevešte likove, tačnije, za osobe nesigurne u sebe i samim tim i nezadovoljne vlastitim izgledom. Empirijska stvarnost, pojam “identiteta” radikalno dovodi u pitanje tehnološkim sredstvima, odnosno primenom estetske i rekonstruktivne hirurgije, kao i mogućnošću intervencija u ljudskom genomu, kloniranjem, kiborgizacijom ljudskih organizama, takođe, i vizualizacijom “ega”, što se ostvaruje korišćenjem mas-medija i interneta, koja svakom potencijalnom korisniku omogućuje preuzimanje identiteta odgovarajuće persone u zadanom kontekstu postojanja određene virtuelne zajednice ili pak njeno samostalno online kreiranje” (Vuksanović, 2008). Takva ličnost, s identitetom kakvim želi, postaje objekt, koji, prema Bodrijarovim rečima bezuslovno zavodi.
Upravljanje – menadžment vlastitim životom, kao i brendiranje selfa, poslednje su vrednosti koje nastaju u procesu pozicioniranja određene životne priče u kontekstu virtuelne, fantazmogorične realnosti.
Pseudoljubav, pseudoidentitet i narcizam samo dokazuju koliko osoba ne voli sebe, tačnije mrzi sebe iz dubine duše, te se pravi svoj pseudoidentitet, čime ne pokazuje svoje pravo lice, već samo ono svoje novo lice koje ona poželi. To je osnova narcizma, ne onog pozitivnog, nego onog destruktivnog, koje razara ličnost, baš to je mračna strana iliti drugo lice narcizma, koje se krije iza grandioznosti, osećaja moći i samoljublja, esktravertnosti i ostalih, više i lakše uočljivih crta Narcisa.
